STRATEŠKI TOKOVI: Izbegavanje strateških grešaka
Dodajte Kurir u vaš Google izborOva cinična izreka se obično pripisuje Napoleonovom ministru spoljnih poslova Taljeranu, koji je zapravo podstrekivao Napoleona na ovaj čin, da bi, kad su posledice čina izazvale unutrašnje i međunarodno nezadovoljstvo, prao od svega ruke ponavljajući rečenicu pronicljivog policajca Fušea. No, bez obzira na to ko je originalni autor ove misli, ona je značajna jer kaže da se strateške greške u politici vraćaju kao bumerang. To vredi podjednako i za pojedince, odnosno vladare poput Napoleona, ali i za čitave narode i države ako u datom momentu nemaju elite dostojne istorijskih izazova pred kojima su država i nacija gotovo uvek.
Mi Srbi smo u osvit Drugog svetskog rata, jednako kao i u osvit raspada socijalističke Jugoslavije, napravili strateške greške usled čega smo u oba procesa stradali, dobijajući za svoje stradanje malo. Teško smo stradali i u Prvom svetskom ratu, ali smo posle njega dobili najviše što smo imali u istoriji, zahvaljujući onom ćutljivom i pametnom Baji Pašiću i njegovoj ekipi u koju je vispreno stavljao i one koji mu nisu bili bliski, samo ako su mogli da završe posao. Pašić je možda poslednji kompletan državnik koga smo imali mi Srbi, te nakon njegove smrti niko nije umeo među srpskim vlastodršcima da svari i probavi onoliku Jugoslaviju koju smo dobili tolikim žrtvama, pa se uskoro na nju i iznutra i spolja diglo i kuso i repato, te smo tokom Drugog svetskog rata doživeli potpuni državni i nacionalni krah. Štaviše, tokom Drugog svetskog rata smo imali jedan tragičan građanski rat, a jednako tragičan građanski rat nas je zadesio i prilikom raspada socijalističke Jugoslavije, te smo iz obe istorijske situacije izašli izubijani i s nejasnim nacionalnim i državnim granicama, te i dan-danas živimo u istorijskom interegnumu.
Ali uvek može i gore, pa će nam ovaj trenutni istorijski interegnum biti i mila majka ako se zaletimo u nove strateške greške, koje bi nas u brzom i nervoznom 21. veku koštale i više nego one u 20. veku, kad smo još i imali pozitivan skor iz za nas fantastičnog 19. veka, u kome smo obnovili državnost i izgradili respektabilne institucije - od vojske i policije, sve do Univerziteta i Akademije.
Valja nam u 21. veku izbeći jednu drastičnu unutrašnju i jednu drastičnu spoljašnju stratešku grešku. Ona unutrašnja bi se desila ako bismo krenuli da sve veće unutrašnje društvene rascepe i provalije rešavamo pendrecima i motkama umesto dijalogom i minimalnim nacionalnim konsenzusom oko ciljeva države i nacije. Ona spoljašnja bi se desila ako bi se u trenutnim trusnim svetskim geopolitičkim okolnostima zaleteli cikcak u jednu pa u drugu stranu, što smo često činili u prošlosti i upravo u dva ovde opisana nemila istorijska trenutka, umesto da fleksibilno gađamo srednji vektor, odnosno rezultantu, trenutnih svetskih geopolitičkih zbivanja.
Kako bismo izbegli i jedno i drugo u 21. veku, trebaće nam smirenih i pronicljivih, vidljivih ili nevidljivih, ljudi poput Pašića.